prica o posedovanju bogatstva, kao pojma i nije toliko znacajna, jer oni koji ga poseduju nemaju deset zadnjica da u isto veme na deset mesta sede i na deset mesta ga koriste za sebe istovremeno.

Znacajno je upravo kako ga koriste.

Slikanje bogatstva kroz primitivnu nagonsku teznju coveka da se dokopa onoga sto vise i nije od sustinskog znacaja.
To bi bila samo najblaza forma zavisti.

Glavna stvar tu, upravo je vlast, fizicka i psiholoska premoc.

Bogatstvo obezbedjuje nametanje svojih shvatanja kroz sve, sto je za danasnju covekovu svest sasvim opravdanu kroz more demagoskih praviloa, ciji smisao je tako komponovan da obezbedjuju sve vece bogatstvo i vlast ako ne umnom premoci, ono umnim nasilnistvom nad onima koji bogatstvo ne poseduju.

Dakle, bogatstvo ili imanje je skoro nista, sve dok uspesno ne zavodi torturu nad manje bogatima.


Za danasnju ljudsku svest i pravila ponasanja ta tortura je potpuno logicna.

Postoji li tu neki umni paradoks covekovog poimanja.